Naša Budućnost je tokom priprema za utakmicu sa Dečićem (1:0) imala „pojačanje“ – bivši reprezentativac Crne Gore, Savo Pavićević, je u sklopu stažiranja za UEFA PRO licencu pratio rad stručnog štaba.
Nekadašnji defanzivac je tokom petodnevnog druženja sa „plavo – bijelima“ obišao Kamp, gledao treninge prvog tima i Omladinske škole, upoznao se sa funkcionisanjem najvećeg kluba u Crnoj Gori…
I bio je – pun pozitivnih utisaka!
„Sve je bilo na vrhunskom nivou, prezadovoljan sam provedenim vremenom kod vas. Znao sam šta je Budućnost, koliko je to veliki i značajan klub, ali sam se oduševio ljudima koji rade na svim nivoima i samom organizacijom“, govori 42-godišnjak iz Lovćenca, pa se nadovezuje…
„Naišao sam na toplu dobrodošlicu, na prisnost i gostoljubivost na svakom koraku i zbog toga veliko hvala upravi kluba, sportskom direktoru Antu Drobnjaku, izvršnom direktoru Novaku Novakoviću i naravno mom velikom prijatelju i bratu Miodragu Džudoviću“.
Pavićević je tokom mikrociklusa „disao“ sa „plavima“ – bio je na svakom sastanku, individualnoj i ekipnoj analizi, gledao kako se tim, ali i svako ponaosob priprema pred jednu utakmicu domaćeg prvenstva.
„Za Džudovića znam da je izvanredan čovjek, ali sam se tokom stažiranja uvjerio da je kvalitetan i talentovan trener, da ima odličnih i inovativnih ideja i nije slučajnost što Budućnost ide u dobrom smjeru. Stvarno sam imao šta da vidim, dosta toga da naučim, a moram da pohvalim i Džudovićev stručni štab koji je profesionalan, precizan, odgovoran i ambiciozan. Najviše me je oduševila činjenica što su svi u službi tima, a tu mislim i na ljude oko ekipe – od ekonoma do uprave kluba. To je blago Budućnosti“, govori eks igrač Njegoša, Hajduka iz Kule, Vojvodine, Kotbusa, Makabi Tel Aviva, Crvene zvezde…
„Iskreno, kada jednog dana počnem sa samostalnim radom, volio bih da imam slično okruženje oko sebe – gdje su svi maksimalno posvećeni uspjehu kolektiva. Na neki način sam bio taličan ekipi, pobijedili ste i preuzeli prvo mjesto na tabeli i želim vam da tako nastavite. Sa druge strane, i u Dečiću imam prijatelja i njima bih poželio da imaju dobru sezonu“.
Savo školovanje polako privodi kraju, a već krajem marta bi mogao da dobije najveće zvanje što se tiče trenerskog posla – UEFA PRO licencu. Ostao mu je još diplomski rad…
„Potrudiću se da u martu sve završim, da možda tada i izložim svoj diplomski rad. Želim to što prije da završim, jer imam namjeru da se samostalno bavim trenerskim poslom, a licenca je jedan od uslova za to. Jednostavno, želim da budem potpuno pripremljen kada se ukaže prilika za to“, govori Pavićević, koji veliku zahvalnost duguje Centru za edukaciju trenera FSCG…
„Ljudi koji rukovode školom na čelu sa Nikom Raičkovićem rade odličan posao, program je sjajan i svi mi polaznici smo naučili mnogo kroz semestre koje smo prošli. Centar za edukaciju vas spremi da budete trener, na vama je da svoje želje i ciljeve ostvarite“.
Pavićević je igračku karijeru završio 2017. godine u Spartaku iz Subotice, za koji je i danas vezan – trenutno je pomoćni trener u klubu iz Vojvodine. Međutim, nekada požrtvovani defanzivac nije imao prazan hod, jer je radio kao prvi trener radio u Trećoj ligi Srbije.
„Bilo je tu dobrih rezultata, ali sam opet u Spartaku – po treći put – i to je klub kome takođe dugujem zahvalnost. Pomoćnik sam, ali pomoćnik koji je maksimalno uključen u rad ekipe i to mi jako sviđa. Ne prate nas rezultati, ali vjerujem da će ih uskoro biti“.
Život je na neki način vezao za Suboticu, ali i sam je svjestan da su trenerski koferi uvijek – spakovani.
„Moj plan je da radim samostalno, spreman sam za taj poziv, a u toj situaciji – pogotovo kada si početnik – ne možeš mnogo da biraš. Rado ću se prihvatiti posla, a naravno da postoji želja da radim u Crnoj Gori. To je moja država, tamo mi je đedovina, igrao sam za reprezentaciju i uvijek mi je lijepo kada sam u Crnoj Gori“, jasan je Pavićević.
Kada je već pomenuo reprezentaciju – dotakli smo se samo kratko „hrabrih sokola“. Savo Pavićević je bio reprezentativac od formiranja selekcije do 2014 – lijepih sedam godina.
„Ne mogu da izdvojim neki poseban trenutak, jer je meni svakodnevno okupljanje i to druženje bilo najljepše od svega. Bili smo dobra generacija, negdje svi sličnih godina, djelovali smo kao porodica sa svim selektorima koji su nas vodili. Naravno, bilo je tu i dobrih i loših stvari, a možda najveći uspjeh je što smo – kao mala zemlja – u jednom trenutku bili 16. reprezentacija na svijetu“, vraća film Pavićević, pa poručuje…
„Ponosan sam na svo to prijateljstvo sa svim tim ljudima iz reprezentacije, na ljubav navijača koju smo osjećali, što sam upoznao Dejana Savićevića, što su moje slike na zidovima u Kući fudbala FSCG – nekako, osjećaš se bitno. To su sve neki lijepo momenti i volio bih da se više okupljamo kao što smo nedavno na jubileju 15 godina od prvog nastupa reprezentacije“.
Ali ostaje samo jedan žal…
„Što se kao reprezentacija nismo plasirali na neko veliko takmičenje. Bili smo blizu, imali svoje šanse, najbliži bili u tom baražu sa Češkom. Koliko smo ponosni na to što smo došli do baraža, to ostaje neka bolna rana naše generacije“, rekao je Savo Pavićević na kraju razgovora.
